Jovan Dučić
-------------------------
HIMERA
Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.
Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.
Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.
Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Samo Bog i ja kroz te dolove. . .
Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.
TAJNA
Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama. . .
I pojmih, kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.
Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su, pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.
Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.
PESMA
Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.
Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.
Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.
NOĆ
Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači sa rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi. . .
Anđeli veslaju barke sna.
Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve. . .
Lagano, kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.
A kad u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?
BOR
Golem i mračan, neveselo
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka
Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.
A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.
PESMA
Izgubih u tom nemiru
Drugove, i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?
Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bljeskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.
Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.
I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd, noć je kapala.
NATPIS
S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči
Na oba sveta gledaju -
Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine. . .
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.
Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.
SENKA
Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag crkve će zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.
Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca. . .
No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.
PESMA
Gospod me seja celo vreme,
I svud sam nova reči znamen -
U belom hlebu prvo seme,
U tvrđavama prvi kamen.
I prvi poljub zaljubljenih,
I nož u ruci haramije,
I molitva iz srca smernih,
I san na pesku gladne zmije.
Gospod me seja pregrštima
Poljem što večna sunca plave,
Da budem njegov znak međ' svima,
Njegova zlatna truba slave.
I brodolom u osvit vedar,
I očajnikov krik za snagom;
I na Libanu sjajni kedar,
I strašna vojska pred Kartagom.
Gospod me seja celom šakom
U času svetlu i golemu,
Da budem jutro danu svakom,
I njegov glas i ključ u svemu.
Na pustom putu atom praha,
U nebu sunčev krug i slika,
Žižak u domu siromaha,
Suza u oku mučenika.
JABLANOVI
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žut je mesec davno zašao za hume,
Daleke i crne, k'o slutnje. I snovi
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
K'o olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno i dršću u svodu.
Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
K'o potonji čovek. Zemljom, prema meni,
Leži moja senka. . . Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
NEPRIJATELJ
Moj neprijatelju sa dva oka žarka,
S nožima u otrov zamočenim, gde si?
Ti pred čijim duhom padne svaka varka,
I o štit čiji se razbiju svi besi!
Lepi, silni, grozni! željan sam te i ja,
Da baneš pod maskom druga ili gosta;
Da takav, polu-bog, polovinu zmija,
Vrebaš me kroz lišće i čekaš kraj mosta.
Da mi misli znate jedini bog i ti;
Da te za leđima osećam, na miru;
Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti;
Da znaš gde je otvor na mome panciru.
I moja noćišta, i pratnja na drumu;
I moj trag na pesku, i moj sen na zidu;
I kao što ljubav zrači jednom umu,
Da svirepa mržnja svetli tvome vidu.
Osvajač, zločinac, i heroj međ' nama,
Da te slave ljudi i nude se žene;
Tvoj brod da s velikim zlatnim katarkama
Pun sjajnih horova prolazi kroz pene.
Da mog boga mrziš jednom mržnjom holom,
Da se gnušaš moje mudrosti: i blažen,
Da moju oštricu hvataš rukom golom;
Da znaš da ću biti ismejan i zgažen.
Nek' se samo jedan s raskršća široka
Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!
Moj neprijatelju s dva velika oka,
Svi puti su prazni i mrak je na vodi.
Da te vidim, strašni! Gluhe su mi noći
Bez tvojih koraka: večno, neprekidno,
Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali, i unižen, i pobeđen stidno.
SUSRET
Jedne se noći beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.
Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.
I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.
PESMA MRAKA
Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.
Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.
Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
Dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.
Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.
BDENJE
U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentauri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz veže ruža, i sa zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra,
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon. . . U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno. . .
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Parski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme". . . Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita. . . Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo. . . za mutnim, dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita - Bol k'o more raste
U mrtvoj noći. . . Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.
MEĐA
Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -
Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje;
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?
To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!
Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta. . .
A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.
Vladislav Petković Dis
--------------------------
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al' sam pijan često
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
NIRVANA
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
RAZUMLJIVA PESMA
I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.
Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.
Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.
Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.
NA KALEMEGDANU
Dan julski i vreo umoran odlazi.
Uz šuštanje lišća, razdragano, glasno,
Javljaju lahori da veče dolazi.
S njim i suton ide, i šaptanje strasno
Srećnog nešto sveta.
Ti parkom prošeta.
Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina,
Na tvom vedrom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomrčina,
A na glavi šešir pomodan i beo:
Kraj mene, kroz graju
Prošla si u sjaju.
Pogledom te gledah za tebe umrlim.
Ti si divna bila. Ne osetih tada
Želju da te volim, potrebu da grlim
Dan mojih očiju. Nit osetih jada,
Il' pesme jeseni,
Il' bola u meni.
Dan julski i vreo umoran odlazi.
I dok šušti lišće, sve više i više
Tame, mraka, mira po parku dolazi.
To noć u spokojstvu tišinom miriše.
A bol širi krila . . .
Ti si divna bila.
UTOPLJENE DUŠE
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije,
U meni o Njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti - o, još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom Njenom što k'o miris vene.
Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetiNja kolo,
Da je bolova, sećaNja, jauka -
ZnameNja. da sam i ja nekad vol'o.
Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom. . . Da je da se spava.
I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kad vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
PREDGRAĐE TIŠINE
J vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim, i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba
Kad ustajahu duhovi iz groba.
Istina, ja znam da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane
Kad sam se nad'o, osećao', vol'o
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom, koje nema sada.
Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto što, mislim, da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.
I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka noć jedan pokrov beo.
Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam: moje vreme teče.
Ne žalim sebe, i ne žudim dole;
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.
TAMNICA
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I očiju, što ih vidi moja snaga.
JUTARNJA IDILA
Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada
To je bilo davno. . . Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:
K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.
Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog.
Vazduh mokar pao.
Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.
Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak'o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.
U trenutku jednom ne znam šta se desi. . .
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,
Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini:
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.
I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.
Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu
u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore:
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde,
neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog
što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće.
U snu vidim,
ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor
i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu,
i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi il' počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava,
i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu,
i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
ŽIVOT
Usta se smeše; oči glede boje,
ljude i daske. Već klonulo telo;
Diše se teško; drhte ruke moje;
Oči gledaju. . . Čeka se opelo.
Nije još dugo - doći će i ono,
Doći će svetlost, dan mutan il' beo
I mnogo sveta. Udaraće zvono.
I ja ću zatim istrunuti ceo.
Nestaće tada sveg što moje beše:
Pokreta, lice, i kose, i krvi;
Uzeće ruke, usta što se smeše
Zemlja i vlaga i gomila crvi.
Nestaće mene ubrzo i lako;
Rođen bez krila - nemam gde se skriti;
Odavna saznah da će biti tako -
I jošte nešto, tako mora biti.
U suncu, noći, u šuštanju grana,
U nebu, zori, mirisu i cveću,
U onom nizu prirodnih tkanja,
Što trepte etrom, što se stalno kreću
Putem promena - ostaće da žive,
I posle mene, k'o ljubav i mis'o:
To nije moje k'o ni magle sive,
Kao ni zvezde, vazduh što sam dis'o.
Nevolje, bede, prokletstva i suze,
Uzdasi, jadi, prazne, gole žudi,
I one male - a spontane uze
Što guše, dave - živeće kod ljudi.
Opticaj smrtnih obmanom se sliva.
Nestanak ljudi da l' je i njen ćivot?
Da l' tajnu ona svevečnosti skriva
Il' njome samo uvijen je život.
Vojislav Ilić
-------------------------
Veče
Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja
Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira
Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već,- i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.
Sve grli mir i san. Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.
U SPOMENICU
Kad proteče mladost, što nas služi sada,
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smiri i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -
Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To prošlost udara u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na dverima groba,
I svega se seti - i odmahni rukom. . .
HIMNA VEKOVA
Ne znam je l' na snu samo
il' zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja.
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar
okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod
u nemom svečanom hodu,
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.
Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod sa pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih -
Beskrajni okean šumi
sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavnih.
SUMORAN DAN
Kiša sipi. . . U daljini
Povila se magla gusta;
Dan prolazi u tišini,
Gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
Nigde nema stvora živa.
Svuda pustoš i dosada
Caruje i vlada.
Niti srce štogod želi,
Nit' se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,
Tromo idu časi,
Iz daljine zvono gudi,
Razležu se glasi -
Odjekuju na daleko. . .
Mora da je umro neko.
* * *
Sa pogledom ugašenim,
S prekrštenim rukama,
Na mrtvačkom odru svome
Ležao sam međ' vama.
Vi ste moje bledo lice
Rosnim vencem obvili,
I o mojim bolovima
Sa uzdahom zborili.
Ja sam sluš'o reči vaše
S njinim slatkim otrovom,
I gorko sam nasmej'o se
Pod mrtvačkim pokrovom.
U POZNU JESEN
Čuj, kako jauče vetar
kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.
Frkće okis'o konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom;
Na pragu starica stoji
i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom -
A vetar sumorno zviždi
kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.
ISPOVEST (5)
Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
u duši sine zaboravljeni čar. -
Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:
Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.
Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas. . .
Srce se stvara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas -
I samo suze teku. . . Tavna prošlost
Ponova sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al' roblje svoje ne ispušta van.
POSLEDNJI GOST
Ponoć je odavno prošla.
U krčmi nikoga nema,
Osim krčmara starog,
što zguren kraj toplog plama,
Pretura debelu knjigu.
Napolju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi,
i gusta caruje tama.
U tom se kucanje začu.
U krčmu uđe naglo
Čudnovat nekakav gost;
usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu.
To Samrt ledena beše.
Krčmar je dremao mirno
držeći debelu knjigu,
Kad Samrt tiho mu priđe,
i mirno stade nad njime.
Pa onda uzede pero
sa krčmarskog prljavog stola,
I svojom mrtvačkom rukom
zapisa sopstveno ime -
I zatim u budžak ode.
Iz tanke polutame,
strašno se kezila otud.
Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i
teška hrastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu
sumornim i strašnim zvukom.
KLEON I NJEGOV UČENIK
Učenik
Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.
Kleon
Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi
spram svetlosti sjajne,
I sve, što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni,
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga.
Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
K'o saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s njenog lica dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. -
I slutiće večno.
Učenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna mis'o: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
K'o plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu mis'o,
Sami slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si s verom dis'o,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna mis'o: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi Faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici Atini.
Sve radošću diše. I u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.
ELEGIJA NA RAZVALINAMA
KULE SEVEROVE
Putniče s obala cvetnih
biserne Ipokrene!
Pevaj mi pesmu o tuzi,
Pesmu o bolu večnom.
Nadežde varahu mene,
Obmanuli me druzi,
Kao bludnice - žene.
Sadašnjost moja je pusta,
k'o pusta pećina neka,
I u njoj sumorno zvoni
moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja k'o burna planinska reka,
A s njome radosti moje k'o rajski jedan čas,
K'o zvuk, izgubljen davno.
Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje
ja san žrtvov'o slepo,
I sile duha mog.
I sve je propalo redom:
zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
S razvala prastarih kula,
gde nema života više,
A gde je nekada Sever podig'o tvrdi stan,
Da s gorkih bedema gradskih
varvarske gomile briše,
Ja sanjam beskrajno mračan,
al' ipak dragi san:
Sanjam o večnom miru.
O drevni Severov grade!
I ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
Po tebi pavit se širi
i gnusna zmija se krade,
I gavran sumorno grakće
s kamenog vrha tvog.
Kraj vlažnih zidina tvojih
gomile kamenja stoje
I urna bačena leži. . . I po kamenju tvom
Ja stupam umornom nogom,
da ime urežem svoje
Na sarkofagu tom,
U kome počiva život minulih vekova davno,
I trijumf život večnog.
U majski vedri dan,
Kad vetar leluja vreže
il' šumi u veče tavno,
On živi leluja pokrov i krepi večni san.
A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi,
I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad. . .
O pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
S uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.
* * *
Dosada, magla i tama. . .
Na slaba kolena svoja
Ja zvučnu uzimljem liru,
i svojom umornom rukom
Dodirnuh srebrne žice.
I lira zagrmi moja
Očajnim i strašnim zvukom -
I ja se prepadoh silno.
Šta znači jecanje bono?
I onaj sumoran usklik
i onaj slatki nad,
Što u akordu jednom,
k'o tajno nekakvo zvono,
I sumnji i veri mojoj izraza daje sad?
Ja gnevno protresoh lirom.
I svetla vaskrsnu mladost,
I s njome propala vera u borbi i u zlu,
I žice pukoše jasno -
i neka očajna sladost
Dušu mi prožma svu.
* * *
Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
I velom zvezdanim svoji
m pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -
Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iz sna prene,
Oživi ceo vrt.
I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu,
starinski neki jad.
Beli se zanija cvetak,
k'o malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.
Iz mraka, iz neba, zemlje,
izviru čudesne priče
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri. . .
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.
ZAPUŠTENI ISTOČNIK
Razoren istočnik stoji,
okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno.
Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas
u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.
Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji.
I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore,
k'o izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege
usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto,
po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu
slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče,
tiho i tavno,
Goneći vesela stada.
Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne.
Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja.
Lisje je šumilo tada,
Dok mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho. . .
I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno,
kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetrić, premiruć' čisto,
toplinom ljubavi duše!
Ko zaboravu mračnom
predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne
sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?
*
Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nadamnom stoji.
I krive njezine grane
Nakazno pružene strše
s izrazom paklenih muka,
K'o da me s poslednjom snagom
od misli očajnih brane.
Milan Rakić
------------------------
DOLAP
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.
Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse, sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.
Vranče, ti si bio pun snage i volje
I dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.
Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege i studene noći.
O, kako te žalim! - gle, suze me guše -
Oličena sudbo svih života redom -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom.
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne. . . Napred, nemoj stati,
Dok ne padne, najzad, spasonosno veče.
Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!
Ti si, kao i ja, od mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.
Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.
O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!
Pusti snovi! Napred vranče nemoj stati
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!
JEDNA ŽELJA
Ja bih u noćima strašnog iskušenja,
Kad damari biju k'o čekići pravi,
Kad se ona što se nikada ne menja,
Večna stara rana opet zakrvavi;
Ja bih da mi Vreme da sve moje dane,
Što bi redom došli s dalekih krajeva,
Da ih sve odjednom, kao jato ševa,
Pustim u slobodu na četiri strane!
Da ih bacim svuda, i na vjeki vjeka!
Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom,
I s očima punim planina i reka,
Da proživim život u trenutku jednom!
Jer moja je duša silom duvna seda
Što međ' četir' zida vek provodi zao,
Nekorisna, suha, besplodna, i bleda,
Nit' je koga znala, nit' nju kogod znao.
I u duge noći, sred tišine gluhe,
Nad poljima mrtvim punim svetog mira,
Kroz predele puste i kroz grane suhe,
Samo zvona zvone s tužnog manastira. . .
Ja bih da iscrpem dane moga veka
Naprečac! u kraju toplom ili lednom,
I s očima punim planina i reka
Da proživom život u trenutku jednom!
ISKRENA PESMA
O, sklopi usne, ne govori, ćuti!
Ostavi dušu nek' spokojno sneva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplih krajeva.
O, sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A potom,
Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako. . .
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući, vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva -
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
MISAO
Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala:
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
Ali znam i uzrok zašto tako biva;
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku;
Kad srce zapišti, misao je kriva!
Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone;
U čas kad zavlada mir kraj mene širom
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeni telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,
Misao se javi! Kao zver me zgrabi,
I ponese sobom u predele suza -
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna Meduza!
Ona gospodari. Ja sam k'o Mazepa,
Privezan na konju u dubokoj noći,
Što gleda za stepom što promiče stepa,
Bez nade, bez straha, bez volje, bez moći,
Satrven i smožden, u očima strava -
Razjapljena usta, ali grlo nemi -
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!
. . . Tako vlada ona! njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi, k'o da su od stakla. . .
Smrvljenog me pusti kada zora svane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla.
U KVRGAMA
U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al' čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnim stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il' plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -
Al' dokle redom deca, ljudi, žene
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve i vapaja njini'
Leteće mirno moj duh u visini,
K'o morska lasta nad širokim morem.
-------------------------
HIMERA
Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.
Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.
Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.
Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Samo Bog i ja kroz te dolove. . .
Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.
TAJNA
Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama. . .
I pojmih, kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.
Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su, pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.
Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.
PESMA
Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.
Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.
Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.
NOĆ
Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači sa rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi. . .
Anđeli veslaju barke sna.
Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve. . .
Lagano, kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.
A kad u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?
BOR
Golem i mračan, neveselo
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka
Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.
A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.
PESMA
Izgubih u tom nemiru
Drugove, i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?
Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bljeskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.
Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.
I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd, noć je kapala.
NATPIS
S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči
Na oba sveta gledaju -
Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine. . .
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.
Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.
SENKA
Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.
Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag crkve će zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.
Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?
Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca. . .
No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.
PESMA
Gospod me seja celo vreme,
I svud sam nova reči znamen -
U belom hlebu prvo seme,
U tvrđavama prvi kamen.
I prvi poljub zaljubljenih,
I nož u ruci haramije,
I molitva iz srca smernih,
I san na pesku gladne zmije.
Gospod me seja pregrštima
Poljem što večna sunca plave,
Da budem njegov znak međ' svima,
Njegova zlatna truba slave.
I brodolom u osvit vedar,
I očajnikov krik za snagom;
I na Libanu sjajni kedar,
I strašna vojska pred Kartagom.
Gospod me seja celom šakom
U času svetlu i golemu,
Da budem jutro danu svakom,
I njegov glas i ključ u svemu.
Na pustom putu atom praha,
U nebu sunčev krug i slika,
Žižak u domu siromaha,
Suza u oku mučenika.
JABLANOVI
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žut je mesec davno zašao za hume,
Daleke i crne, k'o slutnje. I snovi
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
K'o olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno i dršću u svodu.
Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
K'o potonji čovek. Zemljom, prema meni,
Leži moja senka. . . Ja se noćas bojim
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.
NEPRIJATELJ
Moj neprijatelju sa dva oka žarka,
S nožima u otrov zamočenim, gde si?
Ti pred čijim duhom padne svaka varka,
I o štit čiji se razbiju svi besi!
Lepi, silni, grozni! željan sam te i ja,
Da baneš pod maskom druga ili gosta;
Da takav, polu-bog, polovinu zmija,
Vrebaš me kroz lišće i čekaš kraj mosta.
Da mi misli znate jedini bog i ti;
Da te za leđima osećam, na miru;
Da ni reč ni pogled ne mogu ti skriti;
Da znaš gde je otvor na mome panciru.
I moja noćišta, i pratnja na drumu;
I moj trag na pesku, i moj sen na zidu;
I kao što ljubav zrači jednom umu,
Da svirepa mržnja svetli tvome vidu.
Osvajač, zločinac, i heroj međ' nama,
Da te slave ljudi i nude se žene;
Tvoj brod da s velikim zlatnim katarkama
Pun sjajnih horova prolazi kroz pene.
Da mog boga mrziš jednom mržnjom holom,
Da se gnušaš moje mudrosti: i blažen,
Da moju oštricu hvataš rukom golom;
Da znaš da ću biti ismejan i zgažen.
Nek' se samo jedan s raskršća široka
Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!
Moj neprijatelju s dva velika oka,
Svi puti su prazni i mrak je na vodi.
Da te vidim, strašni! Gluhe su mi noći
Bez tvojih koraka: večno, neprekidno,
Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali, i unižen, i pobeđen stidno.
SUSRET
Jedne se noći beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.
Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti,
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.
I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.
PESMA MRAKA
Sve vojske noći jezde,
Zastave mraka vihore;
Vetar je razneo zvezde
I zadnje lišće sa gore.
Ponoćni crni petli
Već su se triput čuli;
U luci far ne svetli
Gde brod moj mirno truli.
Crni će vetar da piri,
I kiše padaće crne,
Dok dan na okno zaviri
S detinjim očima srne.
Nešto što vapi nama
Oduvek i bez moći,
Na daljnjim obalama
Umreće ove noći.
BDENJE
U dnu uspavane i neme aleje
Stoji u noći pod jesenjim mrazom
Mramorna vila. Vetar tiho veje
Samotnim vrtom i zamrzlom stazom.
Svuda je mirno. Kamene balkone
Kentauri drže, i noć duga ova
Bezglasno, nemo, neosetno tone
Alejom crnih, golih kestenova.
Samo, - u tmini, polumraku lednom -
Vidi se negde slabi zračak plama
U tihoj vili. U prozoru jednom,
Kroz veže ruža, i sa zavesama,
To gori svetlost. Sred tišine neme,
U toploj sobi, krevetu od kedra,
I pod jorganima, kud su krizanteme
Rascvale bujno - mlada, golih nedra,
Tu leži žena. Pred njom, u ormaru
Od ebanosa, ukoženi krasno,
Taso i Platon. . . U kaminu staru
Još živa vatra i crveni jasno. . .
Budna je. U ruci bledoj kao hladni
Parski mramor, u to pozno doba
Drži i čita moje "Pesme". . . Jadni
Pesnik već sto leta leži na dnu groba.
Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno,
Po zidovima, u gorenju svome
Vesela sveća što treperi jasno,
I niže senke, krupne, k'o fantome.
A ona čita. . . Dok sred noći duge,
K'o grdan polip sa stotinu ruka,
Stisla joj srce ljubav puna tuge,
Tuge bez suza, bez reči, jauka.
I zaljubljena, pogođena nekim
Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada
I sniva dugo. . . za mutnim, dalekim,
Čeznući tako u tišini jada.
I opet čita - Bol k'o more raste
U mrtvoj noći. . . Dok san žudni, mili,
Krilom je, mekim k'o paperje laste,
Oseni tužnu, umornu, na svili.
Sama sveća gori u samotnoj vili.
MEĐA
Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira -
Ko čeka na međi? O, ta
Najveća tajna što traje;
Granica dveju lepota
I dveju sujeta! Šta je?
To nemo raskršće vera,
Most bačen između sreća,
Ta međa dveju himera -
Neg život i smrt je veća!
Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta. . .
A strašna međa šta znači,
Što deli pokret od mira?
Šumna je reka, kad smrači,
Od svojih obala šira.
Vladislav Petković Dis
--------------------------
PIJANSTVO
Ne marim da pijem, al' sam pijan često
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeći da se zaklonim od srama
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
NIRVANA
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
RAZUMLJIVA PESMA
I na ovoj zemlji život me opija.
Po njoj kada lutam moje misli blede,
Gube se u nebo, u svet harmonija,
U oblak, u zvezde, nevine poglede.
Na njoj ono mesto mene samo pleni
Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,
Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni,
Kao presto snova, kao život nada.
Ne marim inače za život i brige
Naroda i ljudi, za principe razne,
Bacane oduvek u jedne taljige,
Što ih konji vuku i sve glave prazne.
Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,
Al' nikako ljude što ropću i pište:
Što drugoga boli, ne boli i mene;
Mene tuđi jadi nimalo ne tište.
NA KALEMEGDANU
Dan julski i vreo umoran odlazi.
Uz šuštanje lišća, razdragano, glasno,
Javljaju lahori da veče dolazi.
S njim i suton ide, i šaptanje strasno
Srećnog nešto sveta.
Ti parkom prošeta.
Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina,
Na tvom vedrom licu osmeh vedar, smeo,
U bujnoj ti kosi spava pomrčina,
A na glavi šešir pomodan i beo:
Kraj mene, kroz graju
Prošla si u sjaju.
Pogledom te gledah za tebe umrlim.
Ti si divna bila. Ne osetih tada
Želju da te volim, potrebu da grlim
Dan mojih očiju. Nit osetih jada,
Il' pesme jeseni,
Il' bola u meni.
Dan julski i vreo umoran odlazi.
I dok šušti lišće, sve više i više
Tame, mraka, mira po parku dolazi.
To noć u spokojstvu tišinom miriše.
A bol širi krila . . .
Ti si divna bila.
UTOPLJENE DUŠE
Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije,
U meni o Njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti - o, još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom Njenom što k'o miris vene.
Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetiNja kolo,
Da je bolova, sećaNja, jauka -
ZnameNja. da sam i ja nekad vol'o.
Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom. . . Da je da se spava.
I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kad vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.
PREDGRAĐE TIŠINE
J vidim, zbilja, da već nemam snage
Da volim, patim, i da išta želim;
I ne znam više za spomene drage,
Za pali život sa ružama svelim.
Ja ne poznajem sad ni ona doba
Kad ustajahu duhovi iz groba.
Istina, ja znam da sve suve grane
Proleće nekad grlilo je holo;
Istina, ja znam i za one dane
Kad sam se nad'o, osećao', vol'o
U pomrčini, na dolini jada,
Pod bledom zvezdom, koje nema sada.
Znam ih. Al' ono što je meni dalo
Veliki vidik i nebesne boje,
Danas je nešto neznatno i malo,
Nešto što, mislim, da i nije moje.
Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;
Pust vetar meni oko glave duva.
I moja ljubav, i ona je vani:
Bez mene, tiho, udaljena trune;
Ne čuje moji kad padaju dani,
Ne vidi groblje što ga mrtvi pune.
Jutro mi svako pruža život ceo,
A svaka noć jedan pokrov beo.
Za mrtve nemam molitve, ni bole.
Posmatram, gledam: moje vreme teče.
Ne žalim sebe, i ne žudim dole;
Ne žalim sebe, čekam svoje veče,
Miran, bez želja i nada na bolje.
Moja je duša sada suvo polje.
TAMNICA
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
I očiju, što ih vidi moja snaga.
JUTARNJA IDILA
Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada
To je bilo davno. . . Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:
K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.
Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog.
Vazduh mokar pao.
Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.
Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pak'o,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.
U trenutku jednom ne znam šta se desi. . .
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,
Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini:
Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.
I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.
Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gled'o nikad.
Imao sam i ja veselih časova.
MOŽDA SPAVA
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu
u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore:
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde,
neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog
što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće.
U snu vidim,
ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor
i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu,
i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi il' počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava,
i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu,
i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
ŽIVOT
Usta se smeše; oči glede boje,
ljude i daske. Već klonulo telo;
Diše se teško; drhte ruke moje;
Oči gledaju. . . Čeka se opelo.
Nije još dugo - doći će i ono,
Doći će svetlost, dan mutan il' beo
I mnogo sveta. Udaraće zvono.
I ja ću zatim istrunuti ceo.
Nestaće tada sveg što moje beše:
Pokreta, lice, i kose, i krvi;
Uzeće ruke, usta što se smeše
Zemlja i vlaga i gomila crvi.
Nestaće mene ubrzo i lako;
Rođen bez krila - nemam gde se skriti;
Odavna saznah da će biti tako -
I jošte nešto, tako mora biti.
U suncu, noći, u šuštanju grana,
U nebu, zori, mirisu i cveću,
U onom nizu prirodnih tkanja,
Što trepte etrom, što se stalno kreću
Putem promena - ostaće da žive,
I posle mene, k'o ljubav i mis'o:
To nije moje k'o ni magle sive,
Kao ni zvezde, vazduh što sam dis'o.
Nevolje, bede, prokletstva i suze,
Uzdasi, jadi, prazne, gole žudi,
I one male - a spontane uze
Što guše, dave - živeće kod ljudi.
Opticaj smrtnih obmanom se sliva.
Nestanak ljudi da l' je i njen ćivot?
Da l' tajnu ona svevečnosti skriva
Il' njome samo uvijen je život.
Vojislav Ilić
-------------------------
Veče
Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja
Od škripe točkova kolskih. Goneći vesela stada
Bezbrižno pastir mlad u zvučne dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim. Koprena dubokog mira
Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već,- i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.
Sve grli mir i san. Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il' pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.
U SPOMENICU
Kad proteče mladost, što nas služi sada,
I pokida život sve žice veselja,
Kad nas borba smiri i nevolja svlada,
I nestane davno mnogih prijatelja -
Kad jesenji vetar s nepogodom dune,
I tajni se odjek zahori u miru,
Znaj: to ječe moje pokidane strune,
To prošlost udara u srebrnu liru.
Vaskrsne li tada naše mlado doba
I doleti spomen sa veselim zvukom,
Ti se blago nasmej na dverima groba,
I svega se seti - i odmahni rukom. . .
HIMNA VEKOVA
Ne znam je l' na snu samo
il' zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja.
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar
okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljna nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod
u nemom svečanom hodu,
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.
Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod sa pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih -
Beskrajni okean šumi
sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavnih.
SUMORAN DAN
Kiša sipi. . . U daljini
Povila se magla gusta;
Dan prolazi u tišini,
Gora nema, polja pusta.
U mrtvilu sve počiva,
Nigde nema stvora živa.
Svuda pustoš i dosada
Caruje i vlada.
Niti srce štogod želi,
Nit' se čemu nada.
Rasejano pogled bludi,
Tromo idu časi,
Iz daljine zvono gudi,
Razležu se glasi -
Odjekuju na daleko. . .
Mora da je umro neko.
* * *
Sa pogledom ugašenim,
S prekrštenim rukama,
Na mrtvačkom odru svome
Ležao sam međ' vama.
Vi ste moje bledo lice
Rosnim vencem obvili,
I o mojim bolovima
Sa uzdahom zborili.
Ja sam sluš'o reči vaše
S njinim slatkim otrovom,
I gorko sam nasmej'o se
Pod mrtvačkim pokrovom.
U POZNU JESEN
Čuj, kako jauče vetar
kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.
Frkće okis'o konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom;
Na pragu starica stoji
i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom -
A vetar sumorno zviždi
kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do. . .
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom;
Mutno je nebo svo.
ISPOVEST (5)
Samo kad prošlost probudi se drevna,
I stare sreće zagreje me žar,
Očajne suze pomute mi pogled,
u duši sine zaboravljeni čar. -
Ja ljubim onda, ja verujem onda,
Srećne mladosti obuzme me kras,
I moje lire drhtajući zvuci
Svoj sanjalački kroz noć šire glas:
Prošlost je groblje. Preko surih ploča
Tumara seda starost. Korov gust
Pokriva staze i grobove neme
I sav predeo, sumoran i pust.
Na trošni spomen ona spušta glavu,
A povetarac leluja sedu vlas. . .
Srce se stvara u kam, duša ledi,
A na usnama izumire glas -
I samo suze teku. . . Tavna prošlost
Ponova sine, kao lepi san,
Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa,
Al' roblje svoje ne ispušta van.
POSLEDNJI GOST
Ponoć je odavno prošla.
U krčmi nikoga nema,
Osim krčmara starog,
što zguren kraj toplog plama,
Pretura debelu knjigu.
Napolju mrtvilo vlada,
I sitna kišica sipi,
i gusta caruje tama.
U tom se kucanje začu.
U krčmu uđe naglo
Čudnovat nekakav gost;
usne mu grozno se smeše;
Iz praznih šupljina očnih studena pustoš se širi,
U ruci držaše kosu.
To Samrt ledena beše.
Krčmar je dremao mirno
držeći debelu knjigu,
Kad Samrt tiho mu priđe,
i mirno stade nad njime.
Pa onda uzede pero
sa krčmarskog prljavog stola,
I svojom mrtvačkom rukom
zapisa sopstveno ime -
I zatim u budžak ode.
Iz tanke polutame,
strašno se kezila otud.
Vetar je sa vlažnom rukom
Tresao prozore mutne i
teška hrastova vrata,
Zviždeći kroz praznu krčmu
sumornim i strašnim zvukom.
KLEON I NJEGOV UČENIK
Učenik
Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.
Kleon
Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi
spram svetlosti sjajne,
I sve, što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni,
Da plačem il' pevam u časima lepim,
No suština toga.
Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
K'o saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s njenog lica dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. -
I slutiće večno.
Učenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna mis'o: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
K'o plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu mis'o,
Sami slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si s verom dis'o,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna mis'o: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi Faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici Atini.
Sve radošću diše. I u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.
ELEGIJA NA RAZVALINAMA
KULE SEVEROVE
Putniče s obala cvetnih
biserne Ipokrene!
Pevaj mi pesmu o tuzi,
Pesmu o bolu večnom.
Nadežde varahu mene,
Obmanuli me druzi,
Kao bludnice - žene.
Sadašnjost moja je pusta,
k'o pusta pećina neka,
I u njoj sumorno zvoni
moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja k'o burna planinska reka,
A s njome radosti moje k'o rajski jedan čas,
K'o zvuk, izgubljen davno.
Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje
ja san žrtvov'o slepo,
I sile duha mog.
I sve je propalo redom:
zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
S razvala prastarih kula,
gde nema života više,
A gde je nekada Sever podig'o tvrdi stan,
Da s gorkih bedema gradskih
varvarske gomile briše,
Ja sanjam beskrajno mračan,
al' ipak dragi san:
Sanjam o večnom miru.
O drevni Severov grade!
I ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
Po tebi pavit se širi
i gnusna zmija se krade,
I gavran sumorno grakće
s kamenog vrha tvog.
Kraj vlažnih zidina tvojih
gomile kamenja stoje
I urna bačena leži. . . I po kamenju tvom
Ja stupam umornom nogom,
da ime urežem svoje
Na sarkofagu tom,
U kome počiva život minulih vekova davno,
I trijumf život večnog.
U majski vedri dan,
Kad vetar leluja vreže
il' šumi u veče tavno,
On živi leluja pokrov i krepi večni san.
A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi,
I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad. . .
O pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
S uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.
* * *
Dosada, magla i tama. . .
Na slaba kolena svoja
Ja zvučnu uzimljem liru,
i svojom umornom rukom
Dodirnuh srebrne žice.
I lira zagrmi moja
Očajnim i strašnim zvukom -
I ja se prepadoh silno.
Šta znači jecanje bono?
I onaj sumoran usklik
i onaj slatki nad,
Što u akordu jednom,
k'o tajno nekakvo zvono,
I sumnji i veri mojoj izraza daje sad?
Ja gnevno protresoh lirom.
I svetla vaskrsnu mladost,
I s njome propala vera u borbi i u zlu,
I žice pukoše jasno -
i neka očajna sladost
Dušu mi prožma svu.
* * *
Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
I velom zvezdanim svoji
m pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -
Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iz sna prene,
Oživi ceo vrt.
I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu,
starinski neki jad.
Beli se zanija cvetak,
k'o malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.
Iz mraka, iz neba, zemlje,
izviru čudesne priče
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri. . .
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.
ZAPUŠTENI ISTOČNIK
Razoren istočnik stoji,
okružen visokom travom,
I valov, izvaljen davno.
Iz praznih kamenih grudi
Ne struji biserni talas
u žarke julijske dane,
Kroz puste i mirne strane.
Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nad njime stoji.
I krive njezine grane,
Nakazno pružene gore,
k'o izraz paklenih muka,
Od suve, samrtne žege
usamljen istočnik brane.
Nekad je na ovo mesto,
po stazi, zarasloj davno,
S krčagom na ramenu
slazila pastirka mlada;
I pastir pevaše pesme u veče,
tiho i tavno,
Goneći vesela stada.
Tu sam nekada i ja zamišljen slazio često
U majske večeri jasne.
Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja.
Lisje je šumilo tada,
Dok mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho. . .
I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše
Prostrano, široko, voljno,
kroz mesta beskrajno mila,
Gde vetrić, premiruć' čisto,
toplinom ljubavi duše!
Ko zaboravu mračnom
predade istočnik živi,
Da plodonosni talas ne šumi veselo sada?
Gde su drijade nežne
sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?
*
Suva, kržljava kruška,
k'o crna ogromna ruka,
Sumorno nadamnom stoji.
I krive njezine grane
Nakazno pružene strše
s izrazom paklenih muka,
K'o da me s poslednjom snagom
od misli očajnih brane.
Milan Rakić
------------------------
DOLAP
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo;
Stara gruba sprava davno mi je znana.
Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda;
Vuče bedno kljuse, sipljivo i hromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.
Vranče, ti si bio pun snage i volje
I dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.
Al' je prešlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege i studene noći.
O, kako te žalim! - gle, suze me guše -
Oličena sudbo svih života redom -
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom, neminovnom bedom.
Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne. . . Napred, nemoj stati,
Dok ne padne, najzad, spasonosno veče.
Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne: zbogom, nado pusta!
Ti si, kao i ja, od mladosti rane,
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.
Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.
O, k'o zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost, i opštu gnusobu!
Pusti snovi! Napred vranče nemoj stati
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!
JEDNA ŽELJA
Ja bih u noćima strašnog iskušenja,
Kad damari biju k'o čekići pravi,
Kad se ona što se nikada ne menja,
Večna stara rana opet zakrvavi;
Ja bih da mi Vreme da sve moje dane,
Što bi redom došli s dalekih krajeva,
Da ih sve odjednom, kao jato ševa,
Pustim u slobodu na četiri strane!
Da ih bacim svuda, i na vjeki vjeka!
Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom,
I s očima punim planina i reka,
Da proživim život u trenutku jednom!
Jer moja je duša silom duvna seda
Što međ' četir' zida vek provodi zao,
Nekorisna, suha, besplodna, i bleda,
Nit' je koga znala, nit' nju kogod znao.
I u duge noći, sred tišine gluhe,
Nad poljima mrtvim punim svetog mira,
Kroz predele puste i kroz grane suhe,
Samo zvona zvone s tužnog manastira. . .
Ja bih da iscrpem dane moga veka
Naprečac! u kraju toplom ili lednom,
I s očima punim planina i reka
Da proživom život u trenutku jednom!
ISKRENA PESMA
O, sklopi usne, ne govori, ćuti!
Ostavi dušu nek' spokojno sneva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplih krajeva.
O, sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A potom,
Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -
Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako. . .
A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.
I gledajući, vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva -
Da ja u tebi volim sebe sama,
I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!
Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!
I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.
MISAO
Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala:
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
Ali znam i uzrok zašto tako biva;
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku;
Kad srce zapišti, misao je kriva!
Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone;
U čas kad zavlada mir kraj mene širom
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeni telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,
Misao se javi! Kao zver me zgrabi,
I ponese sobom u predele suza -
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna Meduza!
Ona gospodari. Ja sam k'o Mazepa,
Privezan na konju u dubokoj noći,
Što gleda za stepom što promiče stepa,
Bez nade, bez straha, bez volje, bez moći,
Satrven i smožden, u očima strava -
Razjapljena usta, ali grlo nemi -
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!
. . . Tako vlada ona! njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi, k'o da su od stakla. . .
Smrvljenog me pusti kada zora svane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla.
U KVRGAMA
U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!
Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al' čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnim stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.
Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!
O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!
Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il' plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -
Al' dokle redom deca, ljudi, žene
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve i vapaja njini'
Leteće mirno moj duh u visini,
K'o morska lasta nad širokim morem.
Нема коментара:
Постави коментар